06. avgust 2015.
Znati oprostiti jeste jedna od
najvećih čovekovih vrlina, vrlo bliska vrlini ljubavi. Iako to većina koja ovaj
tekst čita zna, kad dođemo u situaciju da treba da oprostimo nekome za nešto
loše što nam je učinio, što nas je povredilo, mi se vrlo lako odričemo te
vrline. Štaviše, jedva čekamo da se „osvetimo“. Onda se setimo da to nije najpametnije
rešenje i odustajemo od „osvete“. Onda nas obuzima ogorčenost, ljutnja, gnev i
odbojnost prema onom ko nam je naneo bol. Tu nije kraj. Sad moramo naći
„krivca“ za pretrpljenu bol. Pošto smo odustali od osvete i kažnjavanja osobe
koja nas je povredila, mi nastavljamo proceduru kažnjavanjem sebe zbog toga što
smo dozvolili nekome da nas povredi. Dok je toj nekoj osobi potpuno nebitno šta
se sa nama dešava i kako se mi osećamo, mi oberučke prihvatamo sopstvenu osudu.
I, upelo je - neprijateljska klica je pala na plodno tlo i primila se. Mi smo emocionalno povređeni, razočarani,
ogorčeni, besni, omalovaženi, ismejani, inferiorni, neuspešni, jadni... I to
tako traje, pa se nadovezuje na još nešto, pa se odmota drugo klupko, pa se
javi osećaj krivice zbog pogrešnih postupaka ili pogrešnog odnosa ... Eto nama bolesti koja sada počinje da izjeda
iznutra, kao rđa, malo po malo, neosetno. U takvom stanju, mi nastavljamo sebe
da prekorevamo, osuđujemo, punimo glavu negativnim emocijama i novi neuspesi,
greške i promašaji nastavljaju da se nižu, jedan za drugim.
Gde smo sad? Evo nas tu, u začaranom
krugu sa svojim egom koji nas otuđuje od nas samih i od drugih ljudi.
Dobrodošli, a još bolje izašli… Kako, kuda…?
Nemamo veliki izbor – ili da
oprostimo ili da potonemo u ozlojeđenosti i ogreznemo u patnji. Da oprostimo? Naravno. Prvo sebi. To
je najteže, ali mi to zaslužujemo. Ne možemo
da zaboravimo, niti da poreknemo da nam se desilo nešto ružno i
neprijatno, ne možemo ništa ni da promenimo, ali možemo da dozvolimo sebi da se
oslobodimo loših iskustava i osećaja gubitka iz
prošlosti. Dozvolimo sebi da se ispunimo ljubavlju i mirom. Razumimo
sebe. Kad jednom naučimo da praštamo sebi, možemo da nastavimo dalje – da
oprostimo i drugima. Nije to lako. Još uvek nam se omakne rečenica: „Ovo ti neću nikada oprostiti“, ili nam se nameću
pitanja: „Treba li da oprostim? Zašto da oprostim? Kako da oprostim?“
Time samo otežavamo sebi. A upravo nas
neopraštanje još više tišti svojom ljutnjom i ne dozvoljava da idemo napred, ka
uspehu i sreći, oduzima nam pozitivnu energiju, ljubav prema sebi i drugima, pravi
od nas bolesnike...
Opraštanje nije čin kojim
opravdavamo nečije loše postupke, ili dozvoljavamo da nam se ponove iste bolne
situacije, niti se opraštanjem pretvaramo kao da „ništa nije bilo“, „ništa se
nije desilo“, kao da „nema veze“. Ne. Sposobnošću da oprostimo darujemo sebi
ljubav. Ako volite sebe – oprostite, oslobodite se osornosti, besa,
razočarenja, loših sutuacija, ljudi koji su vas povredili, oslobodite se svakog
tereta iz prošlosti, ostavite ga tamo gde
pripada i onome čiji je. Kad osetite mir pri pomisli na taj prtljag, znaćete da
ste ga se oslobodili. A taj mir vredi neprocenjivo više od svake
ljutnje, inata i osvete. Za to nam nije potrebna nikakva moć, ni novac, ni bilo
kakav imetak. Samo je potrebno da želimo da ostavimo zlo, bes, prezir,
samoživost i ostali duhovni nered iza sebe, da bismo imali mesta u sebi za
ljubav i lepotu svega što nas okružuje.
Jasna Simović
Holistic Life Coach
Нема коментара:
Постави коментар